Веровања
Роми у Србији су углавном муслимани и православци али има и нешто мало католика а у новије време и чланова неких мањих верских заједница. Муслиманске су вере Роми који су у Србију дошли с Турцима или су на ове просторе дошли преко муслиманских земаља, а православну веру исповедају тзв. влашки Роми и они који су били православци пре него што су се доселили у Србију.
Бибија је, за разлику од Ђурђевдана, покретан празниник, са далеко већим бројем паганских ритуалних радњи, мада их и о Ђурђевдану итекако има.
Биби је тврди Рајко Ђурић, ромски назив за сродство: тетка (сестра мајке односно оца, жена брата мајке односно оца), . Осим тога, тај термин се користи у циљу исказивања поштовања свакој старијој жени ромске заједнице. Тако се ословљава и женско божанство које поштују и славе неке групе Рома у Србији. Они верују да је Биби жена бога (или мајка бога), која обједињује добро и зло. Тако Биби подсећа на индијску богињу Дургу, која се јавља као Цанди (Сурова), Бхаирави (Страшна), Кали (Црна) и Тара (Спаситељка).
Традиција славе у част “Теткици Бибији” потиче још из давних времена.По легенди, Бибија потиче још из давних времена. По легенди, Бибија је била позната у ромском народу као славна исцелитељка и видарка, која је подучавала људе како да спречавају у лече ромску децу од разних епидемија које су у то време харале. У народу је за живота слављена као велика доброчинитељка, а у њену част, дан њене смрти постао је од тада крсна слава Рома у целој Европи.
Православни Роми у Србији празнују Ђурђевдан или Ерделези, како га негде зову.
Правславни Роми у духу те религијске традиције Св. Ђорђа сматрају својим свецем заштитником. Ђурђевдан, по старом раћунању, пада 6. маја, али се са слављима почиње дан раније. Назив муслиманског празника који одговара православном дану Светог Ђорђа – Ерделези – потиче од турске речи херделез. Сматра се да је у 9. веку почело са слављењем овог некада веома популарног турског пролећног празника. Као и у време Ђурђевдана, са слављима већ може да се почне 5. маја. Турски не Роми више не славе Ерделези. Ако и славе, онда је то пре свега у виду учешћа у ромским слављима. Данас се Ерделези сматра истинским празником муслиманских Рома. Иначе у Турској је у старо доба, у ово време слављен и празник који се зове Какава.
Едерлези и Ђурђевдан се, стога, могу сматрати изразима народне религиозности која је, бивајући мање догматском од теологије, дозволила да дође до међусобног утицаја и на тај начин резултирала стапањем двају празника у један надрелигијски пролећни празник, без обзира на њихове различите религијске корене. Роми су овај празник преузели од не Рома, прилагодивши притом празничне церемоније својим веровањима.
Василица се слави на дан Светог Василија Великог, 14.јануар,односно на дан Српске Нове године.
Иако су многи Роми у Србији муслиманске вероисповести, овај празник славе по традицији још од времена пре доласка Турака, када су сви били православне вере. За Василицу се спрема исључиво живина: ћурке, гуске, кокоши, певци и друго. Најважније је да број спремљене живине буде непаран (теко). Живина се припрема 12. или 13. јануара увече. Велика је радост ако је живина дебела јер ће тада и година бити берићетна. Зато се некада живина куповала много раније, гуске и ћурке су се кљукале, тако да за Василицу буду угојене на дику и понос домаћина.
На Василицу, 14. јануара ујутро, у кућу улази положеник са бадњаком окићеним златницима и крчагом пуним свеже захваћене воде. Полаженик је обицно дете из комшилука или родбине. Оно се дарује новцем и слаткишима. Увече се спрема вечера. Од јела се за ову прилику спрема чорба, паприке пуњене живинским месом и подварак. Поред тога, за пређело се служе и пихтије, а као десерт – татлије, баклаве и остали слаткиши. Пије се вино и ракија. Слави се у кругу породице.
Другог дана Василице се одлази у госте. Трећег дана празника прави се пилав или пасуљ са живинском изнутрицом за ручак. Меси се погача у коју се ставља златник или метални новчић. За ручком укућани ломе погачу. Сматра се да ће онај ко нађе новчић бити целе године срећан и таличан за новац.
И Ђурђевдан и Ерделези се славе на различите начине у зависности од групе и религије. Међутим, значај и значење овог празника су исти. То је пролећни празник који траје неколико дана и означава почетак лета и наводно доноси срећу и благостање. У свим слављима свеће, свеже убране гранчице и ,,света водица’’ представљају симболе живота и пролећа.
Роми у неким крајевима, посебно у Јужној Србији, овај дан обележавају као празник буђења живота и подсећања на своје мртве. Слављење Ђурђевдана почиње 4. маја увече и траје целе ноћи. Пале се ватре и седи се до зоре (Аспаша), па се ујутру 5. маја иде на уранак, на ливаду на којој извире поток. На извору се обавља обредно умивање. Беру се врбове гранчице којима се кити кућа, и лековите траве за ђурђевданско умивање. Старији људи одлазе на гробље и оплакују своје мртве. После уранка одлази се на пијацу и купује јагње (Бакхренгоро диве), које мора бити лепо и бело, јер црно "доноси несрећу". Јагње се доводи кући живо. Кућа и двориште се ките врбовим гранчицама, симболом здравља и плодности.
На сам дан Ђурђевдана, укућани се умивају лековитим травама и трљају лица јајетом "да буду здрав и румени попут ускршњег јајета". За ручак се једе јагњеће печење, уз млади лук, црни и бели, паприку, краставце, и остало младо поврће, парче хлеба и дезерт. Поред јагњећег печења, специјалитет ђурђевданске трпезе је и јагњећа сармица - лојана јагњећа кошуљица напуњена сецканом изнутрицом, пиринчем, младим луком и добро зачињено. На исти начин се пуни и јагњеће сириште - бумбара - преливено слатким млеком и јајима и запечено.
Другог и трећег дана се одлази у госте. Каже се да Ђурдевдан траје док траје јагње, а глава се једе трећег дана.
Василицу, свој највећи празник, Роми објашњавају на различите начине, а у њеном прослављању уочљиви су комплексни слојеви бројних култура.
Василица се састоји из двају сегмената. Први сегмент је припрема, дочек и прослављање Василице и он је календарски чврсто структуриран од 12. до 17. јануара, с тим што се 14. јануар означава као Василица, а други сегмент – испраћање гуске – свако домаћинство прославља у дан који изабере. Такође, Роми за овај празник користе два назива: Василица и Васуљица. Дванаестог јануара мушкарци у мањим групама одлазе у шуму по бадњак, он се доноси, ставља уз кућни зид и у ноћи између 12. и 13. јануара кољу се гуске и ћурке, с тим да број живине мора бити непаран, једна гуска обавезно. Ово се различито може тумачити. У ритуалима су махом заступљени непарни бројеви, у нашем случају најчешће је реч о броју 3. Он у различитим културама има различита значења, а најчешће целину неког процеса – почетак, средина, крај – и обележје је сваке промене. Видећемо да Василица има врло изражене новогодишње и божићне елементе, у смислу промене године, што је, наравно, само једно могуће објашњење. Сами Роми нису умели да објасне због чега баш непаран број живине која се жртвује. Мени је јако било стало до тога, јер сам се руководила методолошким начелом да ствари треба сагледати са становишта учесника, јер само они могу да дају тумачења првог реда.
