Обичаји
Просидба
Код Рома је уобичајено да се девојке просе и тај обичај прате многе неопходне радње.
Сама реч “просидба” не говори много о том обичају, па ево његовог нешто опширнијег описа. Кад родитељи закључе да им је син стасао за женидбу, они се најпре распитају где има девојака за удају. Када сазнају за њих, распитају се која је од њих најлепђа и најбеље пути. За Роме је важно да је девојка беле пути, како би понос био што већи.
Јер кад је Ромкиња беле пути и црне дуге косе то значи да је лепа. И када таква лепотица постане нечија снаја , то представља велики понос, најпре за њене родитеље, а затим за момка за којег се удала , а поготову за кућу у коју је дошла. Тако је и постала изрека: Сима чхорри, парми сар ракхљори, или Сима бори, парни сар ракхљори. ( Имам ћерку, бела као Српкиња, или: Имам снају, бела као Српкиња.).
Када се нађе таква девојка иде се у просидбу, без обзира да ли просци познају њене родитеље. Када стигну пред кућу у којој је девојка , просци обично разговор почињу речима: Добро вече домаћине! Чули смо да имаш девојку за удају, па смо зато дошли. Тим речима је газди дато до знања ко су и шта желе. Ако газда сматра да му је ћерка за удају, он их позове у кућу. У супротном, да им до знања да му је ћерка још млада и да не жели просце у кући.
Када газда позове просце у кућу, момак узима поклон који је спремио и предаје га девојци.
Обично су то папуче или нешто од злата. Ако девојка узме поклон, то је знак да јој се момак свиђа, а ако не узме, то је знак да јој се не свиђа. Тек кад девојка узме поклон почиње разговор, који се може завршити током једне вечери, а може да траје и неколико дана, у размацима. Обично разговор траје једно вече, због чега је и настала изрека: Ала љамла лоће, лоће тхај полоће, што би у преводу значило: Ала смо је испросили лако, лако и полако.
А разговор се води око плаћања за младу. Обично млада буде плаћена новцем, али како стари причају, плаћало се златом, коњима и многим другим добрима. Ако се којим случајем не договоре, (рецимо, много је новца тражено, а младожења не може да плати), младин отац неће дозволити тај брак. А ако је све договорено, то вече се даје капара и договара о дану када ће бити свадба и осталим појединостима везаним за ту свечаност.
Кад говоримо о обичајима неког народа, у првом реду мислимо на обичаје који су се још сачували код једног малог дела становништва пре свега ромског становништва које живи по селима.
Примање хришћанаства, у погледу на свет код свакога народа изазвало целу револуцију. Али празнике није било хришћанство, које нам је прво донело. Хришћанство је само успело, да многе старе незнабожачке празнике претвори у своје нове, хришћанске, и то на тај начин што је тим празницима дало спољашње обреде нове вере. У суштини пак они су и даље, као у неком оквиру, задржали све ознаке старе вере.
У старо, незнабожачко време, као и сад, у јесен се стока враћала из паше, кући. Завршавали су се сви главнији и тежи послови за ту годину. Почињао је одмор; почињало је светковање. Са одмором долазила је и боља исхрана. Биле су ту свиње, клала су се говеда и овце. Пекла се ракија. Кућа се пунила разним месом и пићем.
Од свих зимских празника највећи и најважнији је Божић, Рођење Христово. Од четвртог столећа после Христа, црква је тај празник почела да празнује усред зиме, у почетку нове године.
Тако, да је Божић као празник који се светкује у почетку нове године, према народноме веровању дан, на који се погледи свију верних имају и требају да обрате о ономе, што се треба догодити у години која тек има да наступи. Ни на један други дан у току целе године народни обичаји нису у толикој мери усмерени к будућности као на Божић. Како Роми дочекују празник Христова Рођења тј. Божић? Одговор на ово питање, као што смо предходно поменули, срединим тридесетих година прошлог XX века потражили су Светозар Симић и др.Александар Петровић од Цигана села Ресник из околине Београда. Одакле су дошли у то село они незнају, али код њих постоји предање, да су њихови стари некада били чергари и ’..’. Кад дође наредба од цара или краља, незнамо од кога, где се који затекао тамо је морао и да остане’’. Осим српског говоре и цигански. На бадњи дан пре подне иде се код сељака и замоли се мало сламе. После подне неко из куће оде у шуму и исече три штапа: грабов, церов и дренов. Састави их заједно, не везујући их, донесе их код куће и метне их код кућних вратију, споља или под стрехом. Кад се смркне домаћица поспе по кући мало сламе, постави сто и на њему: шљве, јабуке, ораси и посан пасуљ и ’’оно што имају’’, разуме се све посно. Пред вечером баца по неки орах у све кућне углове. Вечерају. После вечере мајка стане напред, за њом се похватају сва деца и прођу по кући три пута у круг. Мајка виче:’’Пију, пију’’, а деца:’’квоц, квоц’’.
Свадба
Кад свадбари стигну пред врата младине куће, само младожења може да уђе, а сви остали морају да сачекају испред врата.
Тада баша, изабрани рођак који купује венчаницу и који је дужан да изведе младу, долази пред врата и погађа се са чуварима колико да им плати, како би дозволили улаз у кућу и извели младу. Све док траје погађање, а то може да буде и по сат – два, баша и башиница су дужни да играју. У неким местима у Банату су чак обавезне и камђије: чим баша и башиница престану да играју један од чувара врата шиба их по ногама, како би их натерао да наставе са игром. Када се плати сума новца која је договорена, тада улазе баша и башиница и доносе вео за младу. Из куће младу изводе девер.
Кад свадбари крену у младожењиној кући, младини родитељи се поздрављају са њом, а младожења будно пази да семлада не окрене према кући из које је одводе, јер постоји веровање да ако се млада окрене тај брак неће дуго трајати. Када млада стигне пред младожењину кућу, ту је дочека свекрва са хлебом, сољу, чашом црвеног вина и затим простире испред младе црвену свилу или плиш. Та простирка се поставља од кола па све до кучног прага, како млада не би стала на земљу сведок не пређе кућни праг. Док млада гази по простирци, пред њу се бацају дукат, златан накит, новац и друге драгоцености, јер постоји веровање да млада, газећи по црвеној стази и новцу, доноси радост и обиље у новој кући. Када младожења пренесе младу преко прага, почиње весеље.
У Срему и у Бачкој весеље траје један дан, док у Банату траје два дана. Доле у Србији весеље траје и по седам дана.
Кад сване, војвода одлази код младе и младожење, узима чаршав на ком су спавали и показује свима част и поштење девојке коју су довели. Код Рома је веома важно да је девојка невина, јер једино таако може да докаже своје поштење и наклоност своме будућем мужу. У случају да млада није невина, истог дана се враћа родитељима, а они су дужни да врате новац и надокнаде све трошкове. Уз то трпе и веома велику срамоту.
Прво јутро млада устаје рано, узима пешкир и бокал са водом. Затим гости, један по један, прилазе и умивају се. Када се умију, даривају младу новцем и благословом, који гласи овако: Џуди састи тхај бахтали те авес борије,ће рромеске тхај ће дадеске(Жива,здрава и срећна била снаја, мужу твоме и оцу своме.) Након тога снајка постаје члан њихове породице. Треба знати и то да се Роми најчешће жене и удају у доби од 15 до 18 година, а понекад и раније, наравно ово су историјски подаци и даље има бракова у младој доби, у мањој мери. Такође плаћање је симоболично, изузетно су неке групе Рома сачувале обичај плаћања младе.
