Ношње
Велика сребрна дугмад – украс код ромских великодостојника
Велика сребрна дугмад на прслуцима и гуњевима, често пришивена као украс, штапови и секирице старешина украшавани сребром и златом, новац у ушима или на женском врату, златни и сребрни појасеви, понекад искићени златним новчићима и додатно украшавани висуљцима од сребра – то су све до почетка XX века били украсни елементи ромске ношње. Такви украси могли су се видети све до Другог светског рата. После тог рата су остале само дуге шарене минђуше, фалтане сукње, шарене мараме на главама пребачане преко рамена. Мушка ромска ношња од тада се потпуно изменила.
Ове позајмице нису представљале изолован случај. Такође и у другим земљама локални Роми су се угледали на моду коју су донели Ловари и Калдераши; нарочито су се велика сребрна дугмад, усталила као трајни елеменат ромске мушке ношње.
Чисти и нечисти делови женске ромске одеће
У складу са ромским схватањем појмова “чисто” и “нечисто”, поједини делови женске одеће се тако карактеришу. Тако на пример, женске ципеле су нечисти део одеће. Њих, такође, не треба дотицати јер то доводи до прљања. Уверење о нечистоћи сукње, ципела и доњих делова женског тела толико је јако да је било видљиво у разним приликама које са овим привидно немају везе. У време појачане акције насељевања у Пољској, педесетих година, скретана је пажња на то да се Роми слажу да станују у приземним кућама, а ако су вишеспратне онда само на највишем спрату.
Није се знало како ово објаснити и најчешће се мислило да Роми на тај начин отежавају решавање свог стамбеног питања. Основни узрок таквог њиховог става било је, међутим, уверење о нечистоћи доњих делова женског тела. Становање испод неког излагало је Рома опасности од прљања, а у сваком случају доводило га је у двозначну ситуацију која је била још израженија ако су станари изнад били нероми, јер, није пријатно становати ни испод једне жене.
Мараму су носиле удате жене
Ношење мараме је ознака удате жене. Младе жене могу ићи без ње или је користити зими као заштиту од хладноће, али тада је марама завезана испод браде, док је удата жена везује на потиљку. Разлог сталног ношења мараме је тако снажан да је понекад чак и за време чешљања неке жене нису скидале са главе – откривале су половину главе придржавајући руком мараму, затим су на сличан начин чешљале и другу половину и тек су је затим поново завезивале. Марама као елеменат ношње удате жене тако је недвосмислено третирана да су понекад мајке везивале мараму одраслим ћеркама као удатим женама да би их заштитиле од отмице. До недавно је отмица жена и девојака била општа појава при склапању бракова, нарочито онда кад се могао очекивати отпор младиних родитеља или када су они раније склапали друге споразуме о њиховој удаји. Отмица девојке и њен боравак с мушкарцем током ноћи, изван родитељског логора, недвосмислено је била схватана као склапање брака и касније га је група само легализовала. Отуда су мајке повремно симулирале ситуацију да су ћерке већ удате везујући им мараме.
Данас се бракови путем отмице догађају ретко, па се и улога мараме као знака смањила. Младе девојке, чак и удате, понекада је уопште не носе, старије жене понекад је не носе на глави него око врата, иако се у њиховом случају обичај ношења мараме на глави код разних ромских група одржао доста видљиво све до данашњих дана.
Традиционални ромски украси и накит
Номадски живот не погодује гомилању добара, а у сваком случају не таквом као код насељених. Гомилање иметка као форме обезбеђења егзистенције породици и стицање престижа у очима саплеменика прихватљиво је само ако не отежава сеобе и путовања. Злато, златни новац најподеснији су за те сврхе, трајнији од папира, имају увек вредност независно од форме, начина чувања, моде, па чак и као метал. То је, без сумње, утицало на раширеност златних украса код Рома. За време путовања иметак је чуван на различите начине али ношење на себи гарантовало је да ће бити сачуван и у случају нужног бекства; ако се због нечега хтео створити привид сиромаштва – тада га је очигледно требало сакрити.
Стављање украса – минђуша, огрлица, прстења – поводом свечаности истовремено је најизразитије показивало имућност, говорило је, дакле, о богатству, способности њиховог власника, подизало је његов престиж. Златним новцем плаћан је понекад се то чини и данас, откуп за жену, а у више случајева најбоље се тако обезбеђивала породична егзистенција.
На Балкану златним новцем је плаћена и “главарина”. Као и разноврсност боја и богатство украса је често наглашавано, мада тај елеменат ношње није у подједнаком степену распострањен. Постоје групе – нарочито оне које су одавно насељене, које се по томе не разликују. Међутим, у целини Роми скрећу пажњу – у поређењу са староседелачким, неромским становништвом – управо знатно већим бројем украса које носе. То се нарочито односи на прстење, огрлице и минђуше као и наруквице од новчића.
Код мушкараца данас су једини украси велико уникатно прстење, ређе наруквице, а од недавно, велика сребрна или златна дугмад на манжетнама.
Од вајкада је познато да ромске жене носе велике златне, сребрне или минђуше од неког другог материјала. Да ли су те минђуше обављале неку украсну улогу, или пак неку другу, не може се са сигурношћу тврдити.
Ромкиње у Србији на главу стављају различите врсте накита. На рукама имају бројно прстење, око врата огрлице и ланчиће, а било је и оних које су носиле накит на глежњевима.
