Занати и занимања
Роми су заправо у Индији научили обрађивати ковине.
Такозвана индустријска металургија појављује се око 1200. до 1000. године пре наше ере (кад је употреба метеоритског гвожђа замењена употребом гвоздене руде), како нас подсећа Елиаде, а њена се колевка налази вероватно у планинама Јерменије. «Одатле се тајна ливења шири преко Блиског истока и Средоземља у Средњу Европу.»
У Индији су прва племена циганских ковача радила најпре с веома примитивним средствима. На пример, Раса-Бедија, који још данас израђују метално посуђе и друге украсне предмете без велике вредности за сиромашне муслимане, употребљавали су три камена уместо огњишта, мех којим се руковало помоћу ножних прстију и дрвени угаљ – кокс као гориво. Такође једнака овој била је техника ковача из Средње Азије, који су као пратња пратили татарске чете. Међу њима беше и стари Ђартчи’удаи, лични ковач Џингис-кана, који је свој мех носио на леђима.
Веома мали занатски сто Цигана изазвао је право чуђење код становника Средње Европе. До XIX века то кукавно оруђе није се ништа развило; о томе сведочи једна репортажа која је изашла 1859. у часопису Јоурнал дес Демоиселлес: Циганин «крпи старе котлове и лонце и иде с покретном ковачницом од врата до врата, тражећи посао. Један камен му служи као наковањ, а два меха, две хватаљке, једна турпија, једне менђеле, један чекић, које је сам грубо израдио, једино су оруђе којим се служи. Док кује, седи на земљи прекрштених ногу, а жена и деца покрећу мех.»
Не зачуђује нас у толикој мери сиромаштво колико нас у ствари зачуђује тај камени наковањ. Он је очито био мање тежак од ливеног гвожђа, али беше и много крхкији. Мартин Блоцк је описао исто ромско оруђе, пронађено у Румунији средином века: «Наковањ је по прилици педесет центиметара дуг, а осам центиметара широк; Њега закопавају до половине у земљу. Као мех им служи кожа одрта с козе, с длакама окренутим према унутра, чије су ножице зачепљене дрвеним чеповима. На врху се налази пукотина која, отварајући се и затварајући, омогућује функционисање тог инструмента. Накупљени ваздух пролази кроз цев, која га кроз један од тих чепова води до подножја козје коже.
Некада су у земљи ископавали рупу за ватру и у њу стављали вршак меха. Данас ковач ради на равном тлу и провлачи цев кроз пету од иловаче, која је висока око петнаест центиметара. Ковач ради седећи, говоре документи из 1496. Он држи мех левом руком, док десном држи хватаљке с предметом за ковање. Тај призор, откако су га пре пет стотина година видели наши преци, није се ништа изменио. Мех је остао идентичан ономе из Мале Азије, одакле су га Цигани врло вероватно и донели“.
Преузето из књиге „Цигани“ чији је аутор Жан Пол Клебер.
